AMANET


Stari mi je rekao samo jedan savet,
kao amanet,
a ja sam ga izdao, nerazumeo,
prenebregnuo...šta god.
Jebote, jedan.
Zbog čega?
Zarad kakvih i čijih kodeksa?
Nisam ja dorastao okultizmu
da bi se nazivao paganinom,
a nisam ni dovoljno jeretik
da bi bio novopaganin.
Nisam ni bezbožac
da bi gajio nade u tražiboštvo.
Da li sam ateista?
Da li dovoljno ne verujem?
Ili sam satanista,
pa bežim od spoznaje da verujem?

Otac mi je bio levičar,socijalista,
humanista, hlebotvorac.
Nije mi rekao
ni na onu ni na ovu stranu,
a mogao je, kao što mi je
za sedmi rođendan kupio crveno-belu loptu,
buba maru moje mladosti,
za buba nemaru moje poznosti.
Da li sam Zvezdaš?
Ili sam potajni posmatrač zvezdi?
Verovatno sam zanesenjak.
Govno.

Mogao mi je reći i ima ga i nema ga, reći tek,
mogao mi je reći moraš i nemoj, pokušati bar,
da li me je častio ili kinjio?
Rekao mi je samo jedno,
spočetka spočitavano,
tihim nenametljivim tonom izdušenog glasa:
''Sine, (a tako me je zvao odkad je osetio da sam svoj),
samo pravi decu, deca su najvažnija,
nije važno ni kako ni s kim, pravi decu''.
Primerom, nikad shvatljivijim,
urezao mi je vrednost tih reči.
Ni bezbožac, ni mnogobožac, ni tuđi a ni svoj,
ni slobodan ni rob, čovekoliko prirodan,
otac,
rekao mi je.
Nedugo zatim je izdahnuo.

Izneverih ga,
ono što me je činilo večnim prineo sam,
svojevoljno, kukavički se pravdajući moralom,
( čiji je moral alat? ),
netrenutkom,
( čije je vreme breme? ),
strahom od neplaniranog nesamomnom-kontrolisanog,
( čiji sam ja? ).
Ja sam satanista?
''Ja stegnuta pesnica?'' Ničija.
Za vjek i vjekova u slavu Boga neboga,
satanizovah nadsebe, Gospoda Tvorca,
samo jednog prihvaćenog i osećenog, sebe.
Slava mi i vječnaja pamjat, rabu ničijem.

To je odgovor svih odgovora
na sva nikad postavljena pitanja.
Možda je bila laž,
ja sam taj koji zlo zlim od prozlih ozleh.
Ako je i bila laž, ako,
ne pere ona moj gnostički pristup diskursu.
Ja sam ''linija manjeg otpora'',
ja sam ''od nečega mora da se živi'',
ja sam ''jebe mi se'',
ja sam ''ionako nema veze'',
ja sam ''svaki trud je uzaludan'',
ja sam...
sve Ono od čega sam se satkao da To ne bih bio.

Otvorio si me, sad me gledaj.
Srce, pluća, jetra, creva, još creva,
ustvari samo creva - i gde sam tu ja?
Nema me, istrulio sam jednom,
negde, nizašta, nizakoga.
U njoj.
U ptici koja je odletela ka zvezdi koja je pala
a da ja ne stigoh da poželim želju, da se vrati.
Da li je horoskop vredan pomena
u nadtrenutku neminovno-prolazne
sadašnjosti bez eha?
Da li pokušaj da kroz zvezde saznamo
nešto od svega o nama,
ustvari tovari teret da s nadom trčimo i tražimo
onu zvezdu pod kojom možemo reći oprosti,
iznova i iznova,
oprosti do prapočetka,
i tako zatvoriti krug ponovnog rađanja,
a na pravom kursu praznovernosti?

Možda sada sve mora biti
kako je zapisano u knjigama svih vera i nevera,
svih proroka i odroka,
u spisima svih mučitelja i mučenika, istih u jednom,
da sve je to prokleto dualizmom.
I ja sam, bez ikakve želje da više saznam ko sam,
proklet, zbog jednostranog poricanja
težnje za dualizmom istovetnosti,
jedinoj veri kojoj sam morao da se dam
i jedinoj religiji kojoj je trebalo da ja dam ime.

berger2