Goran Šobić je rođen 22.09.1969. godine. Završio je ”Višu ekonomsku školu”, u Beogradu. Radio je 20 godina kao direktor marketinga preduzeća ”Tara mont”. Od nedavno ima consulting agenciju ”BIZ prostor” i radi kao finansijski menadžer projekata u udruženju ”Centar za razvoj liderstva”.

Predsednik je asocijacije za očuvanje i unapređenje rock’n’roll kulture ”Neki rok”. Naziv udruženja, osim nedefinisane vrste rock’n’roll-a, predstavlja i nedefinisan vremenski rok, tačnije život. Sa udruženjem je učestvovao u žiriju na mnogo demo festivala (Rok masters 202, Holiday 2001, U pravu si!, BDFL…), promovisao nekoliko humanitarnih akcija (Igraj za život-Droga NE!, Za život bez oružja, BuNT, Parkovi za decu, ASTRA, Jazas, Orca, Trojka iz bloka…) i organizovao je nekoliko koncerata koji su promovisali domaće autorske bendove.

Pseudonim Sirano koristi od 2002. godine kada je počeo da uređuje i vodi radio emisiju noćnog programa na talasima ekološkog radija ”Bandini” pod nazivom ”Džiterbag” koja je imala 98 emitovanja, na temi ljubavi, u dve godine emitovanja. Ime je dobila po stihu iz Siranove pesme ”Dozivam kišu” – Oslobađam se strahova, Džiterbag dolazim i ja – gde Džiterbag predstavlja sazvežđe kuda će jednom otići, a koje je dobilo ime po koferu za gitaru.

Predvodi autorski rock bend ”Zid Mortal” za koji piše tekstove, komponuje i svira gitaru. Naziv benda predstavlja zid koji nas podseća da je život ograničen i samim tim i vredan. Objavili su dva albuma i to ”Iskon” (ITMM, 2001.) i ”Svemir i ljudska glupost” (One records, 2005.). Snimili su šest spotova i svirali mnogo koncerata a neki od njih su: Beer fest, Sport fest, humanitarni koncert na Marakani, Dan borbe protiv Aids, EXIT, za rođendan radija 202 na Trgu Slobode itd. Uskoro će biti objavljen treći album grupe ”Zid Mortal” pod nazivom ”Monopol i riziko” za izdavačku kuću ”Take it or leave it”.

Menadžer je grupama Zid Mortal, FEUD, ZAA, Voodoo Popeye, Magnet, Trigger, Itch i dr. Zabeležio je zapaženu ulogu u spotu grupe FEUD za pesmu ”Vlast”.

Objavio je knjige pesama ”Ovde ko uđe ne izlazi živ” (Familet, 2006.) i ”Berger je kriv” (Neki rok, 2009.). Promocija knjige ”Berger je kriv” je bila u velikoj Sali SKC-a 2009. godine. Na promociji su gostovali Bora Đorđević, Aca Seltik, Miki Perić, Vudu Popaj, Inspektor Blaža, Katarina Popović – Etar, Predrag Mitrović, Dragan Novičić, Dejan Drvenica, Igor Jakovčevski. U pripremi je i treća zbirka pesama pod nazivom ,,Šamarčina”.

Angažovan je kao PR izdavačke kuće ”Take it or leave it”, piše za portal ”Rockomotiva”, menadžer je u firmi ,,U Shine Digital’ LLC USA, koja se bavi digitalnom distribucijom muzike.

 

 *****

 Prvu pesmu sam napisao u drugom razredu OŠ na pismenom iz srpsko-hrvatskog jezika a na temu proleća. Obzirom da je čas odmicao, a ja nisam uspeo da izrazim nijednu proznu impresiju, domišljato sam posegao sa kratkom formom. I dobio 5. Dugo sam bio samozadovoljan ovim poduhvatom.

Moj talenat za pisanje pesama je prepoznao moj najbolji drug pa smo zajedno pisali pesme, ja poeziju a on deseterce, i uz pomoć karikaturiste pravili smo sopstveni časopis TUZZBF (Tuckovo udruženje za zaštitu blesavih faca) koji smo fotokopirali i prodavali za 5,00 dinara. Ja nisam imao zaradu od tiraža ali sam kasnije bio zadovoljan saznanjem da su kasnije tako nastali fanzini, što sam smatrao svojim intimnim profitom.

Isti drugar me je jednom prilikom zamolio da napišem pesmu izvesnoj Maji, da je prepišem mojim lepšim rukopisom u cedulju veličine ”izsredinepanapolapanapola”, pored zalepljene sličice Sare Kej. Verujte mi, to je tada bila avangarda. Moj zadatak je bio i da uručim ”love letter” dotičnoj ali i da vratim odporuku. Kao povratnu informaciju nakon isčitavanja sam dobio šamar, ali usled šoka nisam uspeo da mu poruku prenesem u potpunosti. Kao da sam nazirao još ne nastao ”siranizam” u sebi.

Ali nisu to jedine batine zbog poezije. Napisavši ljubavnu pesmu-poruku na cedulji, sa namernom sličnošću sa stvarnim jačim momcima iz razreda a o njihovim afinitetima prema, određenoj novopridošloj u razred Mileni, poslao sam je kroz razred. Kad je cedulja došla do njih Saša P. mi je zapretio ako još jednom nešto napišem da će… Našalio sam se i pantomimizirajući pisanje poslao prazan papir po razredu, što sam tada smatrao vrlo duhovitim. Saša P. nije spoznao moj ”benihilovski” stil jer je zazvonilo, pa se stvorio iza mene dok sam kačio torbu na čiviluk ispred sledećeg kabineta. Snažan udarac u pleksus je izazvao gubitak vazduha kod mene i pad na kolena, a kod alapače Sneže A. potrebu da o nemilom događaju obavesti razrednu Aleksandru Ž. koja se stvorila za tili čas. Na pitanje zašto, Saša P. odgovara sa ”Goran je pisao pesmu… Kvaka!!! Pošto je razredna predavala maternji jezik pomilovala me po glavi i rekla: ”Neka piše dečko ako ima talenta!”

Taj moj talenat su najteže prihvatali najbliži drugari. Nekima sam morao da obećam da ću im oprati kola, ili da ću ćutati pola sata nakon što mi dozvole da uz gitaru odrecitujem jednu svoju poemu na sedeljka-žurci tog doba. Jednom od njih sam obećao i autorska prava, ne znajući tada ni šta to stvarno znači, ali mi je delovalo  dovoljno ubedljivo. Nedugo zatim mi ovaj potonji nekom drugom sličnom prilikom otima gitaru iz ruku da ne recitujem tu pesmu javno, kasnije mi objasnivši da ju je recitovao prethodnih noći prisutnoj Natašici rekavši joj da ju je za nju napisao. Šta ću, obećao sam mu.

U vojsci je postojao momak koji je pravio 3D čestitke za pare i bio je veoma omiljen kod redovnih dopisničara. Ali svako to pismo je zahtevalo neku prateću nežnu reč. Baš takve sam im ja pisao. Besplatno. Predivne kratke ljubavne pesmice. Koliko li se devojaka nad njima nauzdisalo? Ima li veće nagrade od ženskih uzdaha? ”Siranizam” je napokon sazreo.

Pisao sam pesme svojim devojkama. Trudio sam se da budu posebne, specifične, lične, samo njihove. Pesme. A onda doživim da u novčaniku, jedna od njih, nosi cedulju koju je dobila od nekog tipa sa par ispisanih, meni poznatih, stihova ”Električnog orgazma”, ali izgleda ne poznatih i njoj. Tada mi nije bilo jasno da pored mojih deset ličnih-originalnih pesama ona nosi plagijat. Tada nije, ali sada i ja shvatam istinsku snagu orgazma.

Bio sam mobilisan. Oficir bez ruže, razoružan, na mestu gde mi nije mesto pokušavam da napustim poprište na kom sam se našao, za mene očiglednom greškom, a na sebi svojstven način. Nadređenom koji je držao moju vojnu knjižicu, kruto razmišljajući kuda da me deportuje, sam recitovao svoje antiratne pesme. Vera u blagotvornu snagu reči me je bodrila da istrajavam. Recitovao sam kao najmilitantniji pacifista. Dodao mi je knjižicu i rekao da idem za Beograd  jer mi tu stvarno nije bilo mesto. Prvi i jedini put sam zaradio honorar od pesme, najveći mogući – sopstvenu glavu.

U radio emisiji koju sam uređivao i vodio čitao sam dosta poezije, kako svoje tako i one za koju bih želeo da je moja. Pripremao sam se za javne nastupe na kojima ću recitovati ono što mislim da bi nekom moglo zatrebati, da prenesem neku poruku koju osećam da mora biti  prenešena, da od tih nastupa zavredim nečiju pažnju, možda da mi neko opera kola ili se odrekne autorskih prava. Ili… Na jednoj od tih egzibicionističkih seansi dok sam silazio sa bine, tapšali su me po ramenu klinci a jedan od njih mi dobaci: ”Svaka ti se dala”! Znaju klinci zašto se najčešće pišu i recituju pesme.

Neke pesme sam pisao kao odu božanstvu a odnosile su se na devojke koje su se pokazale kao žene sumnjivog morala, u nekim pesmama nisam uspeo da dotaknem te visine, neke sam pisao zato što je trebalo ovekovečiti vredan trenutak, neke zato što sam se ubedio da iza mene nešto mora da ostane, neke zato što sam verovao da mogu da promenim svet, neke zato što sam baš ja glasno rekao ono što svi osećamo, a neke zato što sam jednostavno morao. Ja sam svoja pesma. Kada sam tinjao tinjale su i one, kada sam goreo gorele su i one – sa mnom. Kada sam spalio svoju prvu, rukom ispisanu u sveščici zelenih korica, zbirku pesama naučio sam i to da NIKO (pa ni ja!) nije vredan žrtvovanja onog što nije ni zaslužio.

Neke pesme sam napisao tako što sam slao ”e-mail”-ove pišući kratke misli jedne ispod drugih, a onda ih reciklirao i udenuo u knjigu ili napev. Stoga sam danas ponosni pesnik koji veruje u ostvarenje proročanstva:

SVI ĆE JEDNOGA DANA PISATI POEZIJU!

 

*****