ČAMAC


Odakle mi potreba da te povređujem,
kad to si ti, uvek ista i uvek moja,
i otkud tolika snaga bezličnog
nad ovim našim bogom danim…

I mislim, ili mislim da mislim,
o moći koju samo ja posedujem,
a trenutak njenog dokazivanja
kao da stiže prekasno…

Kao da uzmem čamac
pa sednem na pramac
i uhvatim pravac
i ni makac…

Kad ja sam proleće ti si jesen,
kad ti procvetaš ja zaledim se,
kakve su to promene u našoj prirodi
izazvane strahom od istinitog…

Nekad smo ćutali a sve razumeli,
nekad smo žmurili a sve videli,
nekad smo voleli, ustvari prevoleli
ali to je bilo nekad…

A sad kao da uzmem čamac
pa sednem na pramac
i uhvatim pravac
i ni makac…

ovde