IZGUBLJENI U PREVODU


Noćas se slivaš ka Beogradu,
ja se uspinjem.
Deluje kao da idemo jedno ka drugom
i da nas kiša koja nas zaslepljuje,
mrak koji nas prekriva i vetar koji nas leluja
ne mogu sprečiti u tome.
Ali samo deluje.

Bio sam život tvoj.
Osećala si kad bih nestao - momentalno umrla bi.
Ali te je od sigurne smrti spasao samopozvani
onaj koji je mene spasao od života.
Bila si život moj.
Njemu si verovala više nego meni?
Kako ti se sada čini taj čin?

Da li si svesna da ti je najlepši deo života
ipak bio onaj? Znam, bolelo je,
ali to ne može da umanji da bio je,
jer nije bio mađija.
Omalovažavaš me stalno,
želiš da me time nagnaš da shvatim beznađe bola, vidim ti si shvatila, mada ne bez beznađa,
a to dodatno vređa me.
Kazni se sama sopstvenom ljubavlju,
nemoj da izgleda kao da svetim se,
pričinilo ti se, ja se samo borim
sa zlim silama da opstanemo nekako,
a to mogu jer je moje dobro uvek veće
od svih njihovih izliva očaja,
toliko da i sad mogu čista srca i hladne glave
reći potpuno isto kao nekad da volim te.
Na samrti. U poslednjem minutu produžetka
finalnog meča, baš ja, ceo život to priželjkujem,
tako nešto možda mogu mnogi, ali ne i oni koji to
od sveg srca ne žele. Oduvek...

A moja smrt će biti teatralna, znam, kao i ja,
sigurno i patetična, farsa, od početka do kraja.
Znam, jer prošli put je bilo nekako obično.
Ne zaplakasmo u ovom trenutku.
Ušta utrošismo suze? Da li je to naš usud?
Ali da li se tako ispraćaju oni koji su nam
osmehe darivali? Da li?
Evo, smejemo se, od sad pa zauvek,
u inat svemu što nas oneljudi.

A znam oćelaviću, ugojiću se,
mrzeće me svitanja kao i ja njih,
plahovit sam već sad, isuviše,
navikao sam se da ništa nemam,
navići ću se da mi je tako taman,
sve više ću pričati o kraju što je početak bliži,
ja, najzrelije dete, emotivno pobačen,
čovek sa kojim zamire sve.
Ne veruj mi, kao ni pre,
pa zar se nisam višestuko dovoljno dokazao?

Nedostaješ mi, već sad, a samo ti si mi ostala,
kao zvezda koja pada, kao sunce koje zalazi,
kao voda koja otiče... Kao ljubav koja ispari...
Zar da umrem bez tebe?
Bez ikoga, pesma ne napisana a spaljena,
kovčeg u raku ne spušten a pokopan.
Ima li mesta ovozemaljski nevažnom baš sad?

Idi, vreme je, bilo gde gde me nema,
ne osvrći se, ne posustaj, pentraj se,
stremi za onima pred tobom, zbaci teret koji te voli,
da, volim te ali sam teret,
i osmisli bar ti ovaj svet kad ja nisam.
A ja volim noć, zagrljaj od dva kilonjutna,
volim da preterujem i maštam, time da se razlikujem,
ali uzalud, na kraju svi smo isti...

berger2