PEH


Više se ne smejemo.
Mogli smo i preko telefona,
ali više se ne smejemo.
Ni kad kažemo jedno drugom da se volimo,
ni kad odlazimo zauvek, više se ne smejemo…

Neko mora da popusti,
shvati, više se ne smejemo,
poverovaćemo u to,
postaćemo isti, kao svi drugi,
prolazeći pored trafike kupimo novine,
kad smo gladni jedemo,
u bioskopu se izuvamo i spavamo,
noću, otvaramo prozor,
pušimo na njemu zagledani u banderu,
dok nas zvezde posmatraju…
Ne, to nije smešno.

Više se ne smejemo,
ili to činimo jako loše i neuverljivo,
a znamo da samo smo ljudi,
znamo za nesklad,
između zanosa i sreće,
između želja i mogućnosti,
između krajnosti…

Otkinuo sam ti uvo,
zalepio sam ti ga na čelo,
ti jasno vidiš, ali ti je
potrebno treće uvo.
Proslušenje!

Jer, nije važno što me ne voliš,
nije važno šta mislim o tebi,
nisu važni naši bezvredni životi,
važno je, da se ne smejemo više…

berger2