PRA


Gledam, ponovo nadire sneg,
pahulja je svaka topla koja
na licu mom nađe konačište.
Gde li si sad? Ko osmehom da pridoda
ton ovoj slici, ako ne ti, Glečeru Ljubavi?

Sećanja su ono najbolje od nas,
tu živimo, oboje,
bačeni pred noge kraja.
Ustreptiš li katkad mimo ponosa?
Okopniš li od tog potresa?

Jedno pored drugoga, zatvoren krug,
kraj puta, kao da ne umemo da se mimoiđemo.
Sumnjamo li u oprost zarad mira,
u stremnju zbog koje strepimo?

Pognimo glave, zaustavimo dah,
brojmo do sedam i nazad,
neka mimohod bude iskra ta,
kraj svega je prapočetak.

A ponovo sneg odagnava svaki pokušaj
sete da ospe duh,
vetar diriguje krošnjama ode,
dugouzlazne očenaše,
ni crno, ni sivo, ni oker, ni bež,
od sutra će sve opet biti belo...