PROSTO MEĐU


Ostao je samo međuprostor,
moj, i tvoj, bala oko usta,
onaj, kad nešto drugo dođe u ''moj'' zagrljaj
pa odmah posle toga,
onaj kojeg to ne bi prepoznalo
ni kad bi mu se predstavio,
ni kad bi ga ujeo.
A ko je to? To je - on,
treće lice jednine u muškom rodu,
zlo koje folira osmišljenost,
onaj kome ništa ne verujem,
jadnik i bednik kojeg se stidim
jer nije vredan veličine moga poraza,
onaj koji me je naučio da prezirem,
da povraćam,
da bežim,
onaj koji ume da uništi i nazove,
mrtav rođenjem,
pokojnošu zaboravljen,
zabit,
vukojebina,
pasiva,
depresivna zaravan,
žabokrečina,
umivena, obasjana, uglancana,
godinama prizivana,
vekovima predosećana lažna sudbina,
pogrešan putokaz,
privid utoljene žeđi,
vakuum u obliku sna,
košmar bez boje i ukusa,
tvar međunožjem otuđenog prizvana,
to je – on,
velik taman toliko da imamo
neutaž za međuprostorom,
našim,
ti i ja,
razgovori naspram suludog,
bes vredan laži,
udah, izdah, gutljaji tišine,
svesnost, nesvejednost,
i sad ga čujem,
međuprostor za koji niko ne zna,
jer je izmišljen baš kao ti i ja.
On je dokaz obrnutosti prolaznosti.
Rotsorpuđem.
Da, tako sam kršten,
od kuma neću,
nastao iz divljeg braka
nastalog na podivljaloj strasti,
od majke ne mogu
i oca ne umem,
i nažalost sam večan,
kao i smrti od vas žao mi je
i njih zabole me,
kao i sami obamrli životi
od svih nemoguće i ostalih uzalud.

Odričeš li se sotone?
Odrekoh se!

berger2