SEĆANJE


Strepim pred spavanje,

od noći i od sna.

Prenem se ponekad, na huk

Ili zavijanje vetra, kao vapaj.

Čovek je čoveku vuk.

Vuk je vuku vuk.

Čovek je vuku čovek.

Samoćom ubijam samoću.

Iz trena u tren se opire,

ali je svladam budnošću.

U isto vreme dok brojim dane,

odbrojavam ih.

Izbora nemam, a imao sam,

volje nemam, a imao sam,

život sam imao, a nemaću ga.

 

Anđeli ne postoje

i neće me nikuda odneti,

raj i pakao su dve jednake stranice

jednog istog kruga.

Iskupljenje, oprost, iskušenje,

patnja, bojazan, kazna.
Preimućstvo je ne znati.

I šta nam sem sećanja ostaje?

Ona za pamćenje i ona odavno izbledela,

koja glancamo nekom novom anegdotom,

izmišljenom, u posebnoj nijansi,

koja pristaje današnjem raspoloženju.

I uvek ih iznova izvlačimo iz fioka
skrivenih u enterijer mozga.

 

Sećanja ne blede. Sećanja ne umiru.

Sećanja nas ne zaboravljaju

jer ih samo mi posećujemo.

Uistinu retko, za neke datume,
ponukani nekim mirisom proleća, slikom,

ali opet… samo sećanja žive i posle nas.

Čovek je čoveku sećanje.

 

berger2