SVETLOST


Opet kiša, potop sluteći,
tera me da se nečemu molim,
da bar noćas probam uteći
tom čudnom načinu na koji volim…

Osećam neku stud bez potrebe,
dok živim svaki tren dobovanja kiše,
ne, to ne može biti moje vreme za tebe,
ja moram da želim više…

I jeste da je bila noć,
suviše tmurna i suviše tiha,
al’ naslutih svetlost što rodi moć
baš ovog stiha,
želim, da želiš, da te želim, Željo…

Nemirne misli kriju usne mirne,
tu hrabru bojazan ja upoznah davno,
na putu do duše kad me neko dodirne
i šapne, do srca levo a posle samo ravno…

Sve ružno u sebi odgurnuh u stranu,
dok okrilje kiše svoju pesmu piše,
da vratim osmeh na lice svakom danu
ja moram da volim još više…

I bi noć,
i tmurna i tiha,
i bi svetlost što rodi moć
baš ovog stiha,
volim, što voliš, da te volim, Voljo…

<img class="alignleft size-full wp-image-2682" src="http://goransobic.com/wp-content/uploads/2015/08/ovde.png" alt="ovde" width="300" height="547" />