UTOČIŠTE


Moja ljubav prema tebi
ne može ničim da se meri,
sem kišom i snom.
Kiša!
Mi volimo kišu!
Kad smo zejedni i kad nismo,
mi volimo kišu.
Mi volimo kad smo zajedno.

S vremena na vreme prizivamo našu ljubav.
Okupimo se oko stola,
upalimo sveće,
držimo se za ruke i dozivamo je.
Ne sme biti mrtva,
bar ne dok je nas.
Ona je naš najdublji strah,
budi nas noću,
obeživljava nas,
udahnjuje nam novo sutra kroz nosne šupljine,
isisava nas kao pijavica,
ozveruje nas kao afrodizjak.

Ogladnelost je sveprisutna,
raščešljavam te četkom
od meke kamilje dlake,
obuhvatam te s leđa,
ti si utočište,
poljubim te u vrat.
Stavljam ti drvenu masku i ližem te
kroz ručno obrađen otvor za usta,
obnažujem ti grudi,
podižem ti ruke kao da su vezane,
opireš se od vrata ka bokovima,
misteriozno se nastanjuješ u mome krilu,
pokušavaš da pobegneš,
stenješ, kao kad želiš da izgovoriš
neku neizrečenu tajnu,
prinosim te na sto,
tvoji udovi su zmije, halapljiva si,
ti si sam đavo, slatkasta obmana.

Nosam te po sobi,
tropot potpetica s mojih čizama
kao durska skala odzvanja prostranstvom,
ja sam tvoj surogat, mi smo jedno.
Okačiću te na zid,
levom rukom rušiš sliku,
laktom obaraš vazu, šamaraš me,
strast je oslobođena, stropošta se s nama
na tepih ručno tkan na dalekom istoku,
priznaješ mi plišem usana
da je naša ljubav urođena,
po običaju opovrgavam to,
škrgućem zubima, grubo prodirući.
Smeškaš se. Lascivan sam.

Počinjemo da obznanjujemo vrhunac,
piroklaktički potop,
kao mozaik naših strahova od krvi i mesa.
On se rađa i živi
zavisno od toga kakva mu je sudbina.
Gotovo je. Svisnuli smo. Izdahnuli.
Gotovo je.
Spiramo se sa sebe. Uzajamno.
Želimo to što ne želimo,
ne želimo više ono što jedino želimo.
Delom monstrumi,
delom arhanđeli,
delom kopilad,
delom presvetlost.

Odlazimo u noć.
Do novog rituala.
List tiho opade s grane.
Utanjamo u neminovan san,
omamljeni prizvanim,
iznova spoznati,
zaraženi, ovisni,
golobradi dečak…
nevina devojčica…
A san je prirodan melem
i razvratno se voli s kišom.

berger2